Dragoslav Dobričić: Satelitska TV - demistifikacija jednog sna (10).

KADA SIROMAH POTRČI ...!

Kako smo se proveli "kod naših" u Nišu čitali ste u prošlom broju, a sada evo pročitajte kako je bilo u "tuđini", u koju smo se zaputili istim povodom, da im ponudimo SAT TV prijemnik za proizvodnju.

Stigavši u Minhen odseli smo u jednom malom privatnom hotelu koji je bio udaljen jedva nekih pedesetak metara od firme STOG koju smo imali nameru da posetimo. Ujutru smo bili tačno na vreme na ugovorenom sastanku sa vlasnikom firme, koja se već nekoliko godina vrlo uspešno bavila proizvodnjom, nabavkom i trgovinom SAT TV opreme na zapadno- evropskom tržistu.

Primio nas je vlasnik lično sa još nekoliko saradnika, relativno mlad i vrlo prijatan čovek, sa kojim je vrlo brzo uspostavljen srdačan i opušten razgovor bez suvišnih formalnosti.

Zalet za skok, ...

Prvo je Neša na nemačkom objasnio malo šire zašto smo došli i šta bismo eventualno želeli u pogledu saradnje o kojoj će biti reči.

Zatim sam ja na engleskom (pošto, nažalost, ne govorim nemački) objasnio stručno o čemu se radi. Govorio sam petnaestek minuta o prednostima moje koncepcije prijemnika u odnosu na postojeće, posebno o ekonomskim prednostima zbog toga što moji prijemnici, zbog bolje koncepcije, imaju mnogo manje sastavnih delova i daleko su jeftiniji za proizvodnju. Govorio sam i o izuzetnoj osetljivosti, koja je postignuta primenom dinamičke promene praga šuma prijemnika, što se na slabijim kanalima manifestuje superiornim kvalitetom slike u odnosu na postojeće prijemnike.

Pažljivo su me slušali i kada sam završio upitali su me da li sam poneo prijemnik. Naravno, ovoga puta nismo ponovili grešku iz Niša, prijemnik je bio u putnoj torbi koju smo doneli u kancelariju na sastanak.

Žaba ili princeza?

-Jel' možemo da ga probamo? - bilo je sledeće pitanje.

-Kako da ne! Evo samo da ga izvadim iz torbe.

Izvadio sam prijemnik čija elektronika je bila smeštena u jednoj staroj metalnoj kutiji od nekog rasturenog radiotelefona za kola. Svestan neuglednosti prijemnika, rekao sam pomalo postiđen, da mi je žao što nisam stigao da prijemnik spakujem u neku lepšu kutiju. Rekli su mi da to nije za njih uopšte bitno, bitno je da dobro radi i da oni razumeju da je to razvojni primerak.

Malo ohrabren time požurio sam da stavim prijemnik na sjajni, lakirani sto. Međutim, hitrim pokretom ruke gazda me je zaustavio. Zamolili su me da sačekam trenutak da postave nekoliko listova papira na sto da ga ne bih izgrebao! Osećao sam se vrlo jadno, sada već sasvim siguran da je utisak, bar onaj estetski, više nego tužan. Ali brzo sam se pribrao i u sebi tešio da će stvari daleko bolje izgledati kada vide kako prijemnik radi.

Žaba ...

Gazda je pozvao jednog tehničara da dovuče kabl sa balkona na kome je za ogradu bila pričvršćena mala ofset parabolična antena od svega 60 cm, okrenuta ka Astri koja je u to vreme tek bila startovala sa svojim prvim satelitima.

Pitali su na kom kanalu je izlaz za TV kako bi pronašli kanal na jednom malom kolor TV prijemniku. Neša me je pitao koji je kanal i ja sam rekao : Treći!

Preveo je tehničaru i on je počeo da traži sliku. Našao je neke mrljotine koje su ličile na jako izobličenu i nestabilnu TV sliku! Probao je ponovo, mučio se, ali ništa! Slika nije valjala. Počeše da me podilaze žmarci, počeo sam da se znojim i grozničavo razmišljam šta bi moglo da bude. Svi su pomalo bili razočarani, ali još uvek su se nadali da je u pitanju neka sitnica, nešto što će svakog momenta biti otklonjeno. Minuti su prolazili, dugi kao sati, tehničar je nešto petljao oko TV prijemnika, a slika je i dalje bila mljuzgava i neupotrebljiva. Na kraju je i Neša pomalo iznerviran i besan rekao:

-Pa što, čoveče, nisi proverio da l' radi kada si pošao?

-Radio je, skinuo sam ga sa kablovske mreže! Sigurno je sve bilo u redu kada sam ga poneo!

-Da se nije nešto poremetilo u putu? - sada već malo umiren kaže Neša. Otvorim ja kutiju, gledam, ali sve je u redu.

I onda jednog trenutka, koji ću pamtiti dok sam živ, Neša reče:

-Koji si rekao da je kanal?

poljubac ...

-Treći, na VHF području! - odgovorih. Neša priđe TV prijemniku i posle par desetina sekundi pojavi se briljantna slika!

-Šta je bilo? - sa olakšanjem upitah.

Pokazujući diskretno očima na tehničara reče na srpskom:

-Ovaj glupan je TV podesio na 36. kanal na UHF području, jer svi satelitski prijemnici obično na tom kanalu imaju izlaz. Nikada u životu nije video satelitski prijemnik sa izlazom na treći kanal na VHF području! - uz smeh reče Neša vidno promenjenog raspoloženja. Tehničar je bio veoma zbunjen i dugo se izvinjavao. Odmah su svi živnuli, slika je bila sjajna, možda je psihološki delovala još lepše zbog onog prvog razočarenja!

Žaba se pretvorila u princezu!

Onda su me pitali da li prijemnik može da uhvati ceo opseg kanala, pa da li može da uhvati sve tonske podnosioce, pa da li bi mogla da se doda jedinica za infracrveno daljinsko komandovanje, pa modulator na UHF kanalu, memorije, skener, itd. Naravno sve to tehnički može, i opšti utisak je bio sjajan! Onda su u neverici još jedanput tražili da im otvorim kutiju, što sam ja i učinio, pažljivo vodeći računa da i pored onih papira ne izgrebem sto! Glasno su se čudili kako ima neverovatno malo delova unutra, zatim su pozvali i drugo stručno osoblje firme da dođu da gledaju čudo - skoro praznu ružnu kutiju koja sa izvanrednim kvalitetom prima SAT TV slike. Onda su poredili neke tajvanske i japanske prijemnike sa mojim, i kada na njima pojedine slabije kanale skoro nisu mogli da prime, na mom prijemniku je zbog ugrađenog originalnog dinamičkog podešavanja praga šuma slika bila dobra! Bili su fascinirani!

Demonstracija rada je još malo potrajala i onda se vratismo razgovoru. Otvoreno mi je rečeno da su oni veoma zadovoljni i da bi ukoliko se dogovorimo oko proizvodnje, jedino bilo potrebno uraditi neka mala prilagođavanja njihovom tržištu i standardima. Zatim su me pitali koliko bi otprilike koštala izrada kompletnog prijemnika. Kada sam rekao da bi elektronika koštala jedva neku desetinu maraka, plus kutija za koju nemam informacija koliko bi mogla da košta, oni su se složili da bi ceo prijemnik verovatno koštao manje od 100 maraka, što je u ono vreme bilo manje od jedna petine uobičajene cene izrade prijemnika i to na Tajvanu! Opet su bili šokirani, sada premalom proizvodnom cenom!

Više ništa nije stajalo na putu uspeha. Bar tako je izgledalo! Al' kako sudbina ume surovo da se poigra!

skok ...

Ostalo je da se Neša i vlasnik firme STOG dogovore kako će se stvar realizovati. Između ostalog rečeno je da je firma STOG spremna da uđe u posao i da je trenutno spremna da uloži u taj projekat oko 2 miliona maraka, jer toliko bi banka mogla da kreditira STOG. Meni se malo zavrtelo u glavi od tih brojki.

Ostalo je da se još naprave detaljni dogovori i planovi.

Usput smo prodiskutovali još mnoge druge tehničke probleme koje su mučile STOG pri gradnji parabola, iluminatora i konvertora i pošto sam im nesebično dao neke praktične savete za gradnju dobrih antena i iluminatora, na rastanku mi je gazda firme rekao:

-Vi gospodine, kad god budete imali nešto novo da mi pokažete, samo javite telefonom da vam rezervišemo sobu ovde u hotelu, sedite na prvi avion i dođite - sve vam je plaćeno!

Neša je bio pomalo zgranut ovakvom ponudom i posle rastanka sa našim domaćinima upitao me:

-Jesi li ti njega razumeo? Jel' ti znaš čoveče šta ti je on rekao?

Rekao sam da znam, na šta je on odgovorio:

-Decenijama sam živeo i radio ovde u Nemačkoj i nikada nisam čuo da je neki Nemac tako velikodušno ponudio tako nešto, pogotovo strancu koga prvi put u životu vidi!

Onda smo se još dugo smejali i zezali na račun Nemaca, praveći se pomalo važni što smo Jugovići, ne sanjajući koliko će taj smeh jednom biti gorak! Danas, posle svega što se desilo u ovoj zemlji, kada razmišljam o svemu što smo doživeli na ovom putu u Minhen, deluje mi potpuno nestvarno, gotovo kao bajka ili divan san!

... u prazno!

I naravno, nedugo posle ove naše posete, teški crni oblaci rata su počeli nezaustavljivo da se navlače i da velikom brzinom zatamnjuju, prvo ekonomske, a potom i sve ostale horizonte! Usledili su Gazimestani, Borova Sela, Vukovari, Sarajeva... i tako su temeljno uništili svaku nadu u običnu, normalnu, ljudsku budućnost, da o nekoj srećnoj budućnosti i proizvodnji mojih prijemnika više nisam mogao ni da razmišljam.

Stara narodna mudrost i vekovno iskustvo pretočeno u poslovicu kaže:

Kada siromah potrči, nestane puta!