Бранковићи су оставили доста података о свом грбу - на новцу, печатима, и одећи. Иако има варијација, два су симбола увек представљена: бивољи рогови и лав en passant (у ходу). Највероватније су бивоље рогове преузели од Лазаревића где су хтели да нагласе да су они легални наследници бивше династије. Овај грб је у потпуности преузет са печата Лазара Бранковића из 1457.

 

   Бранковићи су последња средњевековна српска династија која је владала до потпуног пада државе под турску власт. Вук Бранковић се оженио Маром, најстаријом сестром кнеза Лазара и био је један од кнежевих најближих пријатеља. Заједно су се борили на Косову 1389. Када је Вук водећи десно крило српске војске продро у сам центар турског логора Лазар је био заробљен што је оставило празнину у распореду трупа. Вук је одлучио да спасе оно што се спасти могло и да настави са одбраном Србије. Насупрот историјском учењу, Вук Бранковић је приказан као издајник у народним песмама. Вуков син Ђурађ се сукобио са деспотом Стефаном јер је желео да приграби српски престо за себе. Помирили су се и успешно борили против Турака 1413. После смрти свог рођака, Ђурађ је постао нови деспот што је и озваничено 1429. И поред пада Смедерева 1459. што је означило тотални колапс државе, Бранковићи су и даље били веома утицајна породица док није нестао и њихов последњи потомак.

текст преузет са странице: "Пони који се пропиње".