Dragoslav Dobričić: Satelitska TV - demistifikacija jednog sna (8).

"Sveti Georgije ubiva SAT TV aždahu!"

Negde sredinom 1986. na Tari sretnem svog starog dobrog prijatelja i kolegu iz Slovenije Matjaža koji se u to vreme bio zagrejao za SAT TV. U razgovoru saznam da je već počeo da pravi svoju varijantu prijemnika koji bi mu omogućio prijem onih nekoliko SAT TV stanica koje su emitovale program za individualne korisnike.

U to vreme sam i ja uveliko razmišljao o svom SAT TV prijemniku, tako da smo tih nekoliko dana, koliko smo proveli na Tari, iskoristili za plodnu razmenu informacija, ideja i iskustava.

Odluka

Na kraju smo se dogovorili da mi Matjaž pošalje podatke o svom prijemniku koji je već bio u završnoj fazi, pa da probam i ja da napravim nešto slično. Negde u septembru stigne mi obećana tehnička dokumentacija i ja krenem u pripreme materijala i ostalog što je bilo neophodno za gradnju. Zahvat je bio prilično ozbiljan, tim pre što tada profesionalne opreme na tržistu uopšte nije bilo tako da je bilo neophodno napraviti sve. Kada kazem sve, onda to bukvalno podrazumeva sve: parabolicnu antenu sa nosačem, fid iluminator, niskošumni konvertor, kompletan prijemnik za sliku i ton i konačno modulator preko koga se ulazilo u televizor.

Gradnja konvertora je bila najveći poduhvat jer je materijal za gradnju bio jako teško dostupan i skup, a instrumente kojima bi se izgrađeni konvertor podesio imalo je samo nekoliko bolje opremljenih mikrotalasnih laboratorija u zemlji.

Međutim pošto nisam imao pristupa tim skupocenim instrumentima morao sam pored konvertora da napravim i neke priručne uređaje sa kojima sam uspeo da rešim problem podešavanja šumnog broja, frekvencije, merenje pojačanja i svega ostalog na frekvencijama od oko 11 GHz.

Gradnja se otegla sve do posle Nove godine, i tako sam negde početkom februara 1987. završio sa gradnjom i podešavanjima prijemnika i konvertora. Srećom nekoliko godina ranije počeo sam intenzivno da se bavim radioamaterskim vezama na opsegu od 10 GHz pa sam iskoristio mnoga stečena iskustva u gradnji i podešavanju radioamaterskih uređaja za taj opseg. Takođe sam iskoristio jednu amatersku paraboličnu antenu od mog radioamaterskog uređaja za 10 GHz, za prijem SAT TV.

Slika!

Došao je i taj veliki trenutak kada je trebalo primiti prve SAT TV signale na tek završenom prijemniku.

Napolju hladno, stegao mraz, temperatura oko 10 stepeni ispod nule. Na strani okrenutoj prema jugoistoku, tj. u pravcu satelita sa koga je trebalo primiti signal nemam terasu tako da odlučujem da probam sa otvaranjem prozora i postavljanjem stativa od kino-kamere, na kojoj je bila mala parabolična antena od 90 cm, na prozor. Izbacim ženu i decu iz tople sobe, obučem se dobro i otvorim prozor, stavim stativ na ram prozora, povežem antenu sa prijemnikom i počnem potragu za satelitom za koji nisam bio siguran gde se tačno nalazi, jer busola "laže" zbog metalne armature u zgradi. Nisam znao tačno ni na kojoj frekvenciji je prijemnik jer ga još nisam tačno izbaždario, pošto mi je za to bio potreban signal neke stanice sa satelita, a na kraju uopšte nisam znao ni da li sve to skupa radi jer, zbog nedostatka skupocenih instrumenata, mogao sam tek ponešto da izmerim pomoću "štapa i kanapa" i to je sve. U tom momentu mi je čak i poređenje "sa traženjem igle u plastu sena", koje se često koristi u ovakvim situacijama, u odnosu na moju potragu za SAT TV slikom izgledalo mnogo izvesnije i lakše. Ali šta je tu je, trebalo je biti uporan.

Posle nekoliko sati potrage i neverovatno velikog broja promena pravca antene i frekvencije prijemnika u jednom trenutku, koji ću pamtiti dok sam živ, na ekranu prepunom "snega" pojavila se jedna jedva vidljiva linija, koja je bila u stvari još ne sinhronizovna TV slika, ali izuzetno slaba i snežna! Van sebe od sreće pozovem svoju porodicu da podeli sa mnom ovaj srećan trenutak. Dreknem: "Slika! Uhvatio sam sliku!" Žena i maloletna deca dotrče u ledenu sobu i razrogačenih očiju gledaju u mali ekran prenosnog crno-belog televizora. Međutim na ekranu nema gotovo ničega osim jakog snega. Tek uz moje objašnjenje šta treba gledati oni shvataju da je ono što ja zovem slika ustvari ona jedva vidljiva drhtava, vijugava, tanka crna linija puna snega. Trudeći se da sakriju iznenađenje i razočarenje takvom SAT TV slikom raduju se i oni jer vide da sam ja van sebe od sreće!

Drž'te špijuna!

U tom trenutku izuzetne sreće za mene i moju još uvek pomalo zbunjenu porodicu koja je gledala sa nevericom i žmirkajući tražila na ekranu tu moju sliku, nekako zlokobno zazvoni telefon. Javim se, a sa one strane me pozdravi moj drug Brana koji radi u SUP-u, kome sam pričao da gradim SAT TV prijemnik. Ja još uvek uzbuđen, jedva dočekam da mu na njegovo pitanje "Šta to radiš?" saopštim radosnu vest: "Uspelo je, radi mi prijemnik! Uhvatio sam vrlo slabu sliku sa RTL-a!". Kao hladan tuš u ledenoj sobi delovao mi je njegov neverovatan i neočekivan odgovor: "Znam!".

"Kako znaš?" jedva se snađoh u tom neočekivanom trenutku.

"Ovde sam na poslu i do sada smo imali desetak poziva iz tvog komšiluka! Zovu nas tvoje komšije da dođemo da te uhapsimo i da ti oduzmemo opremu, jer kažu radiš neke čudne stvari na prozoru. Vele: 'sigurno je neki špijun', a oni malo pronicljiviji shvatili su da je to SAT TV, pa kazu 'pošto je to zabranjeno neka dođe dežurna patrola i neka mu to oduzme'!

Tog momenta, pre nego što sam uopšte uspeo bilo šta da odgovorim, pogled mi pade na zgradu preko puta moje. Na desetak prozora zapazim moje komšije kako kroz zatvorene prozore ili iza zavesa krišom posmatraju šta ja to radim!

"Ništa ne brini ..." nastavlja Brana pošto sam ja ostao zabezeknut prisustvom neočekivane publike koja je pažljivo pratila puštanje u rad mog prijemnika, "... rekao sam im da mi sve znamo i da ne brinu! 'Ajde pristavi kafu dolazimo Đurica i ja da vidimo i proslavimo prvu SAT TV sliku!"

Špijun je uhvaćen!

Malo kasnije, kao u nekom kriminalističkom filmu, pred zgradu staju službena kola i izlaze njih dvojica. Komšije, kojih je sada već mnogo više na prozorima, na nekima cele prodice, sa ushićenjem posmatraju kako je naša Narodna milicija efikasna i kako je brzo uhvatila špijuna koji je posedovao zabranjeni SAT TV prijemnik!.

Malo kasnije, zabunu u gledalište unelo je to što su se njih dvojica prihvatili da mi pomognu u traženju i ostalih satelitskih kanala, a posle smo pokušali da uhvatimo i drugi satelit koji je bio malo više ka zapadu.

U tom je servirana i kafa, a onda je prozor zatvoren i nastavljeno je ćaskanje i oduševljenje, jer obojica su ljudi od elektronike i znaju kakav je uspeh postignut time što je prijemnik proradio.

Nekoliko meseci kasnije, posle niza podešavanja i doterivanja, slika sa većine tada postojećih satelitskih kanala bila je skoro potpuno bez snega, a antenu sam montirao na terasi i to tako da je više bila van terase nego na njoj kako bi mogla da bude usmerena u pravcu satelita. Ubrzo sam započeo sa još jednim, a kasnije i sa više novih originalnih varijanti prijemnika od kojih je svaki sledeći bio sve bolji. Međutim, mnoge moje "ideološki svesne" i brižne komšije su i dalje zvale SUP i prijavljivale da " ... ovde prekoputa ima jedna satelitska antena, a pošto je to zabranjeno ..." da dođu i oduzmu je! Jedan od njih toliko je bio savestan da je milicionera koji je bio na službi, doveo čak iz drugog dela naselja pod moju terasu i prstom mu pokazao prema anteni: "Eto vidite! Satelitska antena! To je zabranjeno!". Milicioner nije imao kud - podneo je izveštaj. O tome i o mnogim drugim komičnim stvarima mi je kasnije pričao Brana kada smo se povremeno sretali.

Razmišljam i danas o tome šta bi bilo da je umesto mog druga i kolege po struci bio neko drugi? Da li bi se to završilo tako bezbolno i veselo?

Kako je vreme proticalo, stvari su se polako smirivale, komšije su me i dalje onako podozrivo, pomalo ispod oka posmatrale, a većina je verovala da mora biti da sam ja neka "zverka" kad me ne hapse a imam SAT TV, a ona je "kao što svi znaju zabranjena".

Život u predstavi

Mnogo godina kasnije bio sam oduševljen gledajući pozorišnu predstavu "Sveti Georgije ubiva aždahu" Duška Kovačevića, scenom kada bivši seoski žandar u prepunoj seoskoj kafani prisutnima kaže:

"Ja sam uhodio ljude za platu, a zašto ste vi to radili?!", i pri tome iz unutrašnjeg džepa vadi svežanj anonimnih dostava jednih komšija protiv drugih. Baca svežanj u vazduh, papiri lete i rasipaju se po podu kafane, a svi prisutni skaču da pronađu svoj papir, svoju dostavu koju su napisali protiv svoga komšije!

Maestralno!

A kasnije ...

U sledećem broju čitajte o tome kako smo kasnije kablom razveli sliku sa SAT TV prijemnika po okolnim zgradama i na kraju po celom naselju! I tako, ironija sudbine je htela da oni isti koji su se nekada tako revnosno "borili protiv špijuna" sada mirno sede i uživaju u SAT TV, koju su eto dobili potpuno besplatno i bez ikakve svoje zasluge ili uprkos tome, mnogo godina pre svih ostalih u zemlji.

Tih godina je bilo uobičajeno da iz drugih delova grada dolaze prijatelji i rođaci da gledaju SAT TV, pogotovo kada su bile utakmice i drugi događaji koje naša TV nije prenosila! Čak su i cene stanova u tom naselju malo skočile jer su stanovi imali satelitsku TV!

Da, tako je to bilo, sada već davne, 1987. godine.