Dragoslav Dobričić: Satelitska TV - demistifikacija jednog sna (7).

SAT TV kvari narod!

Čim se u drugoj polovini osamdestih godina pojavila SAT TV bilo je zabranjeno posedovanje opreme za individualni prijem bez posebne dozvole! A dozvola se uopšte nije mogla dobiti jer to zakon nije predviđao!

Posle drugog svetsko rata nagli razvoj telekomunikacija nametnuo je potrebu za osvajanjem novih tehnologija prenosa u cilju rasterećenja i eventualne zamene postojećih podmorskih i podzemnih kablova koji su tada, pored radija, predstavljali jedno od osnovnih sredstava prenosa informacija na velike daljine.

Glad za novim prenosnim resursima pogodnim za prenos i takvih signala kao što su radio i TV bila je posebno prisutna, jer je TV, kao vrlo propulzivni medij, bila sputana tehnološkim mogućnostima tadašnjeg stanja tehnike i ograničena na vrlo mali domet.

Prvo, veliki Mesec ...

Potreba za prenosom većih količina informacija, radija i TV slike, za koje je bila potrebna relativno velika širina zauzetog frekvencijskog opsega, vodilo je ka upotrebi vrlo kratkih radio talasa u području koje se danas uglavnom najviše koristi za zemaljsku radio i TV difuziju. Problem sa ovom vrstom radio talasa je taj što se oni uglavnom prostiru pravolinijski, dakle ne mogu da prate krivinu Zemlje, tako da je već nakon nekoliko desetina kilometara dolazilo do naglog slabljenja signala na Zemlji jer je radio talas, krećući se pravolinijski, odlazio u svemir. Kod dužih radio talasa, koji su do tada bili u upotrebi, jonizovani slojevi atmosfere na visinama od nekoliko stotina kilometara, poznati kao jonosfera odbijaju nazad ka zemlji radio talase i tako obezbedjuju da se oni mogu primiti i daleko iza horizonta ili čak na drugoj strani zemljine lopte. Dakle bio je potreban neki mehanizam koji bi vratio ove vrlo kratke radio talase, sa njihovog pravolinijskog puta u svemir, nazad ka zemlji.

Pokušalo sa korišćenjem Meseca u te svrhe. Naime, ideja je bila da se vrlo usmerenom antenom pošalju radio signali prema Mesecu, koji bi ih onda, poput svakog čvrstog tela, reflektovao nazad ka Zemlji.

Medjutim zbog ogromnog rastojanja do Meseca i njegove jako slabe reflektivnosti, jer svega oko 4% energije se reflektuje, a ostatak Mesečeva površina upije, signali koji su se vraćali na Zemlju bili su jako slabi i gotovo neupotrebljivi za neku sigurnu komunikaciju.

A, potom i mali ...

Osvajanjem kosmosa, tj. izbacivanjem prvih veštačkih satelita otvorilo se jedno novo polje koje je nudilo velike mogućnosti i u oblasti telekomunikacija.

Već ranih šezdesetih godina poslat je u svemir jedan veliki plastični balon, nekoliko desetina metara u prečniku, koji je bio prevučen tankim slojem aluminijuma, nazvan "Ehostar". Ideja je bila da se postavi jedan "mali Mesec", mnogo bliže nego pravi i sa mnogo boljom reflektivnošću za radio talase, koji bi onda radio kao pasivni reflektor ili ogledalo, upravo isto onako kako to rade jonosfera ili Mesec.

Posle opsežnih eksperimenata ovaj projekat je napušten kao neekonomičan, i od tada se prešlo na aktivne satelite koji su sadržavali elektronsku opremu za pojačavanje i obradu signala koje su prenosili.

Ipak, samo aktivni ...

Prvi takav satelit koji se koristio za prenos radio u TV programa zvao se "Telstar".

Zbog prilično nerazvijene tehnologije, sateliti su u početku bili nisko-orbitalni, pa je trebalo antenom pratiti njihov prelet od horizonta gde je satelit izlazio do horizonta gde je zalazio. Međutim, vrlo brzo je postalo jasno da je neophodna upotreba geostacionarnih satelita, kako bi se obezbedilo njihovo neprekidno prisustvo na nebu i to u jednoj unapred određenoj fiksnoj tački. Ovo je zahtevalo mnogo ozbiljniju i precizniju tehnologiju koja je morala da omogući ne samo slanje satelita u tako visoku orbitu, već i njegovu stabilizaciju kao i trajno praćenje i kontrolu položaja u njoj.

U decenijama koje su sledile sateliti su postajali sve brojniji, sve bolji i sve veći da bismo danas imali takvu ekspanziju SAT TV difuzije u koju je malo ko mogao da poveruje u vreme prvih prenosa TV programa preko satelita.

Individualni prijem

Krajem osamdesetih godina, pojavilo se nekoliko TV kompanija koje su počele da emituju svoje programe direktno za individualne korisnike, a ne samo za druge TV kompanije u cilju razmene informativnog materijala ili velike kablovske siteme, kako je bilo uobičajeno do tada.

Ovaj korak je definitivno utro put ka onome što danas imamo na SAT TV nebu.

Ubrzo je i oprema za individualni prijem postala jeftinija, tako da se veliki broj ljudi uključio direktno u proces globalizacije televizije, a kasnije i drugih oblika prenosa informacija.

Tokom devedesetih godina snažno su se razvijali satelitski radio i televizija, a dominantni način prenosa je bio analogni. Tek na samoj smeni vekova i milenijuma ozbiljnije je porastao udeo digitalne SAT TV u ponudi koja je stajala na raspolaganju svakome ko je za relativno male pare želeo da sebi priušti takvo obilje zabave, edukacije i informacija kakvo je, do samo pre neku deceniju, bilo nezamislivo.

Opasna SAT TV

Međutim ovakav razvoj globalnog informativnog prostora nije se baš dopadao svima. Zbog razbijanja njihovih hermetički zatvorenih, strogo kontrolisanih i dirigovanih informativnih prostora, već krajem osamdesetih godina mnoge zemlje u kojima su još na vlasti bile totalitarne garniture bile su preduzele niz zakonskih i drugih mera kako bi sprečile da im drugi "kvare narod".

Na žalost, ni na ovim našim prostorima nije bilo mnogo bolje.

Odbrana "istine"

Zatečena ovakvim razvojem prenosa i distribucije informacija, naša birokratija je pokušala da stvari kanališe, a time i lakše kontroliše, tako što je zabranila individualni prijem bez odgovarajuće dozvole pod izgovorom, koji je naizgled formalno bio tačan, da je za korišćenje tih frekvencija potrebna posebna radio-dozvola jer su one bile predviđene za druge namene, tj. za satelitsku razmenu TV programa, između pojedinih zemalja ili TV kompanija. Držali su se toga "kao pijan plota", pred nezadrživom lavinom koja je pretila da zbriše sve granice ne samo između kontinenata već i pojedinih zemalja, a time i monopole na posedovanje i prenos informacija.

Ali i mnogo više od toga: pretila je da zbriše i sve monopole na istinu!

Zabrane i represalije

U početku su vrlo rigorozno sprovodili ovu "zakonsku formu" koju je život, i ono što se dešavalo na SAT TV nebu, odavno odbacio na đubrište istorije. Tako smo imali zabrane i oduzimanja opreme, ne samo pojedincima, već i omladinskim domovima kulture i drugim sličnim institucijama koje je uglavnom posećivala ili osnivala omladina koja je bila oduševljena ovom novom mogućnošću da se poveže sa svojim vršnjacima širom sveta preko zajedničke muzike i kulture.

Vremenom je ovaj birokratski otpor životu postajao sve slabiji, mahom zbog neverovatne snage kojom je ova lavina nadirala, ali mahom i zbog početaka rastakanja zemlje, pa su pojedine političke grupe shvatile da mogu ovaj tehnološki bum da okrenu u svoju korist i iskoriste ga za svoje ciljeve. Međutim, mora se reći da su u pojedinim "pravovernim" krajevima zabrane i represalije ostale do početka rata i definitivnog raspada zemlje.

U ovakvoj situaciji, koja danas možda deluje komično, ali koja tada nije bila ni izbliza takva za one koji bi se drznuli da se ogreše o pravila igre nametnute od birokratije, u cilju odbrane jednog preživelog sistema koji se već uveliko rastakao na širim područjima Evrope, pisac ovih redova je odlučio da napravi svoj sopstveni SAT TV prijemnik. Da budemo sasvim precizni: rešio je da napravi svoj SAT TV prijemnik u sam osvit satelitske TV i u vreme kada, recimo, ni državna TV još nije imala svoju opremu za prijem SAT TV, u vreme kada su i van granica naše zemlje SAT TV prijemnici bili prava retkost i kada njihov uvoz i posedovanje nisu bili dozvoljeni. Jednom rečju bilo je to tada pravo malo "čudo tehnike"!

Sa kakvim se sve problemima i komičnim situacijama suočavao neko ko je, tih davnih osamdesetih godina, želeo da prima SAT TV, čitajte u narednim brojevima.